Иако је кроз историју Фоча била позната као трговачко средиште на караванском путу из Дубровника према унутрашњости, здравствена заштита у њој је вегетирала. Кроз све вријеме Турске владавине, тек спорадично би се јављао тек по који школовани здравствени радник, а здравствених установа није ни било. Најближе болнице биле су у Дубровнику. Прва вакцинација спомиње се тек 1868.год. Аустријском окупацијом у Фочи се стационирају јачи војни гарнизони. У тим јединицама били су школовани љекари али њихово дјеловање у народу било је појединачно, ван редовних задужења. Тек у последњој деценији 19. вијека почели су се долином Дрине у већим мјестима отварати "Болнице".

У Фочи је прва болница отворена 1896. године и од тада стално мијења локацију.Те мале здравствене установе вршиле су најнужнију тријажу, а тежи болесници су упућивани у тадашњу Земаљску болницу у Сарајеву.
Послије првог свјетског рата формиране су ткз. бановске болнице које су имале исти дјелокруг рада, а у њима је увијек радио по један љекар. Између два рата у Болници у Фочи, радило је више љекара ( др Грин, др Тарасов, др Идриз Беговић, др Милас ) а у амбуланти социјалног осигурања др Гавран Капетановић. Послије ослобођења формирана је Среска здравствена станица у Фочи са локацијом у Међуријечју. Од љекара са дужим боравком у то вријеме у Фочи били су др Тамуновић, др Коснапфел, др Борас и други. Стационар у Међурјечју имао је око 40 кревета. У оквиру њега постојало је мање породилиште у коме су се обављали порођаји и третирани инкомплетни абортуси. У то вријеме било је доста заразних болести које су се јављале у мањим или већим епидемијама. Због појаве туберкулозе, стварају се антитуберкулозни диспанзери, а у њима су инсталисани први рентген апарати. При КПД Фоча била је мања затворска болница за затворенике који болују од ТБЦ плућа. Ту болницу је водио др Марко Јурић, физиолог, који је водио АТД диспанзер у Дому здравља и у току изградње Болнице помагао у почетним корацима, те био први предсједник Управног одбора Болнице.

У току другог свјетског рата у Фочи су се десили значајни догађаји, а све је то оставило дубоке трагове на становништво овога краја које је у рату поднијело велике жртве. У Болници ( у згради Дома здравља ) лијечена су 172 борца Прве пролетерске бригаде - "Игманци", од чега 41 са врло тешким повредама - смрзотинама, тринаесторица "Игманаца" изгубило је од четири до десет прстију на ногама, а 22 су изгубили прсте на једној нози.
Без анестезије и без серума, оскудном хирурском опремом, љекари су "Игманцима" сјекли дијелове тијела, а између осталог, ампутирали 224 промрзла прста. Без јаука борци су остајали без ногу и прстију и умирали као јунаци. На организовању "Игманске болнице" највише су радили љекари : Др Гојко Николић, Др Жарко Микић, Др Борислав Божовић, Др Дејан Поповић.
Народ Фоче је прихватио тешке рањенике као своје најмилије и помогао колико је могао. Успомена на муке и храброст промрзлих рањеника изникла је у идеју да се као споменик изгради Болница.

Одлука да се гради Болница имала је посебан значај и пуно оправдање. За пројектовање је ангажовано предузеће "Архитект" из Сарајева, а идејни и главни пројекат урадио је Тихомир Ивановић, дипл.инг. архитектуре. Пројектант је изабрао терен, а одговорни су се сложили да буде на северу од Фоче, један километар низводно од моста на Дрини. Чврст и стјеновит терен 15-20 метара изнад нивоа ријеке Дрине са оптималним условима градње и могућношћу ширења.
Пројектом је предвиђено да Болница има пет одјељења: Интерно са 35 кревета, Хируршко са 35 кревета, Заразно са 18 кревета, Дјечије са 20 и Порођајно са 12. Укупни капацитет Болнице је 120 болесничких кревета, са доста пратећих просторија. Пројекат је био у блок систему са изолованим простором Заразног одељења које је везано за главну зграду. Било је довољно тераса, свјетлости и сунца у простору за болеснике. Болница се уклапа у амбијент околине, у амбијент ријеке Дрине и њене свијетле и прозирне воде са брдима и шумама на обалама.
Изградња Болнице је почела 1953. године са осцилацијама у темпу градње. Крајем 1957 године грађевина је била застакљена, уведено је централно гријање, канализација и водовод. Крајем 1957 год. донесен је документ о оснивању Болнице. У прољеће 1958. године донесена је одлука о отварању Болнице. Радови су тада интензивирани и почела је брига о опреми и кадровима. Др Александар Голдбергер долази у Болницу, а прим.др Адолф Голдбергер у фебруару исте године именован је за управника Болнице у изградњи, а затим и за управника Болнице.
Општина Фоча је стипендирала 20 ученика средње медицинске школе у Нишу и Новом Саду, који долазе на рад у Болницу. Болница је отворена 3. јула 1958. године и истог дана отпочела са редовним радом.
Шта је отварање Болнице значило за народ тог краја најбоље говоре чињенице. Чим су гости напустили Болницу дошао је први болесник са преломом поткољенице. Рад је отпочео истог дана. Тог дана оперисан је пацијент са перфорацијом улкуса на дуоденуму, затим је извршена трепанација лобање због импресија и контузије мозга младићу алпинисти који се срушио са неких литица и он је био први пацијент који је, нажалост, издахнуо у Болници.
Већ 5. јула 1958. године број болесника је премашио број кревета, тако да је Болница била попуњена. Редовни рад, пријем, дијагностика и лијечење, дежурство, посјете и све што чини живот болнице су се развијали и Болница се уходала. То није било једноставно јер је Болница радила у крају без болничке традиције.. У Болници су радила три љекара. средњег медицинског особља било је 22, са искуством троје. Радиле су двије бабице, неколико болничара, административног и техничког помоћног особља. Болница је обрађивала сву ургентну и хроничну патологију са подручја општине Горажде, Чајниче, Фоча, дјелимично Вишеград, Рогатица, Калиновик и Гацко. Саобраћајне везе су биле веома лоше. Зими су путеви били завијани, а ускотрачна жељезница је радила са малим прекидима цијеле године. Путовало се 5-6 сати до Сарајева. Цесте су биле макадамске, а путеви до села и заселака као козје стазе.
Отварањем Болнице у крају који је био веома скромне, како здравствене тако и опште културе, створио је услове да се на овом терену први пут нађу специјалистички кадрови, те знатан број радника са средњим и високим образовањем, како медицинских тако и других структура. Болница је отворила значајне предуслове за брзи развој региона. Становништво је осјећало сигурност, јер је Болница увијек обезбеђивала да сви хитни медицински случајеви буду благовремено и стручно обрађени, без обзира на доба дана. За такав успјех основне заслуге припадају специјалистичком љекарском кадру који је несебичним радом и одрицањем, омогућио рад Болнице у свих 365 дана и то пуних 24 часа дневно. Није се десило да су љекари одбили позив на интервенцију на коју су били позвани.

Ратови су увијек представљали велику опасност за људе и увијек су имали катастрофалне последице. Велики број повријеђених међу војницима и цивилима, у кратком временском периоду на дислоцираном простору са измијењеном структуром повреда наметнули су другађију организацију и методе којима је требало остварити лијечење и збрињавање. За Болницу у Фочи то је био простор овога дијела Републике Српске.
У нашим условима важећи систем етапног збрињавања прилагодили смо постојећој ситуацији : примакли се линији додира, ослободили се вишеетапности, обезбједили брзу и ефикасну евакуацију по назначењу у хируршку установу дефинитивног збрињавања. Болница је била онемогућена да у сваком тренутку примијени све принципе и постулате ратне хируршке доктрине. То су основни моменти који су утицали на ток медицинских збивања у току четири године рата на просторима овога дијела Републике Српске. Лоша путна комуникација и недостатак материјалних средстава, љекова, одговарајуће опреме најбоље говори о суровој судбини повријеђених са којом су они били суочени.
Искуства у збрињавању повријеђених у овом рату су значајна, како због постигнутих резултата, тако и због неких специфичности и новина које су у здравству примјењиване. Наметнута ситуација је послужила као могућност промјене валидности неких до тада важећих принципа организације и збрињавања повријеђених. Логично и најједноставније објашњење јесте да би повријеђени критичних регија, због продужене и отежане евакуације завршили смртно да хируршке екипе болнице нису биле способне, спремне, организоване и материјално обезбеђене да обаве збрињавања од примарног до дефинитивног.

Од оснивања 1958. године до данашњег дана Болница је прошла пут трансформације, које су наметнули вријеме, потребе становништва, високо стручан кадар и опрема. Идеја да Болница буде споменик народа Фоче на храбре "Игманце", којима је у овом граду указана братска помоћ, живјела је до 1957. године. Све до тада говорило се о "Игманској болници".
У прољеће 1958. године, када су отпочеле припреме прославе ратних догађања овога краја, Болница је добила назив Спомен болница "Пролетерских бригада". Имала је 5 одјељења а крајем 1958. године шест са 216 кревета, да би 1965 године имала све службе. Референдумом 1968. године формиран је Медицински центар "Пролетерских бригада" у чијем саставу, осим Болнице, улазе Дом здравља, Здравствена станица РМУ Миљевина а касније апотека "Партизан". Од тада Болница заједно са другим интегрисаним здравственим организацијама, наставља рад на обезбеђењу цјелокупне здравствене заштите Опстине Фоча.
Први директор био је прим.др Александар Голдбергер. До интеграције у Регионални медицински центар "Пролетерских бригада" дошло је крајем 1972. и почетком 1973. године. Интеграција је обухватила здравствене установе са територија опстине Фоча, Горажде, Чајниче, Вишеград и Рудо. Ван система интеграције остале су здравствене станице при предузећима "Маглић", "Азот" и "Побједа". За директора је изабран прим.др Александар Голдбергер, који напушта Фочу, па је за директора именован др Реуф Тафро. Директор Болнице је Неда Краљек-Савовић а послије њеног одласка именован је др Марко Вукотић. Након што је ухватило чврсте коријене захваљујући др Пуби и његовим сарадницима Сими Станковићу, дипломираном правнику здравство је ишло узлазном линијом, како у организационом, тако и стручном, кадровском научном и образовном смислу. У то вријеме концепција цијелог здравства је била ослоњена на млађе кадрове, који су поникли у овим крајевима, уз максималну отвореност за кадрове који долазе из других средина.
Осамдесетих година Болница се налази у организационом здравственом гиганту СОУР Регионални медицински центар "Пролетерских бригада". Заједно са осталим здравственим установама опстине Фоча : Фоче, Горажда, Чајнича, Вишеграда, Рудога и Калиновика. Одласком др Вуковића у Сарајево, за директора је именован др Секул Станић, који руководи установом до 1993. године. Његовим ангажовањем урађено је много на адаптацијама старих и стварању нових простора.
Почетком рата здравство се припрема новонасталој ситуацији. Домови здравља у Општинама преузимају обавезу организовања и пружања помоћи великом броју рањеника.
Болница у Фочи је са осталим болницама, 1993. године формирала Клинички центар Медицинског факултета. На тај начин за становништво овога дијела Републике Српске обезбеђена је високостручна, комплетна здравствена заштита. Клинички центар Медицинског факултета Српско Сарајево - Општа болница у Србињу, основан је Одлуком Владе Републике Српске.
Усвајањем новог Закона о здравственој заштити, слиједи усаглашавање са истим, односно нова организација и устројство организационих дијелова Клиничког центра Српско Сарајево. Владе Републике Српске, најприје одлуком од подкрај 2001. године а потом и одлуком почетком 2003. године, даје сагласност на Статут, односно организацију Клиничког центра Српско Сарајево.

Клинички центар Источно Сарајево, као здравствена установа на другом рефералном нивоу, обезбјеђује сложено испитивање и лијечење болесника са цијеле територије Републике Српске, односно њеног источног дијела од Зворника до Требиња. Садашњи директор Клиника и болничких служби у Фочи је др Вељко Марић.