Још из времена првих година Аустријске управе у Босни и Херцеговини, у Сарајеву је основана и отворена богословска школа ( 1882 ), која је ускоро ( 1884 ) премјештена у Рељево, удаљено 13 км, гдје је на имању Митрополита Саве Косановића имала одговарајући смјештајни простор, а касније ( 1917 ) је поново враћена у Сарајево - овога пута у зграду Црквене општине сарајевске, која је била више простор пословни и службени него школски , али ипак подесна за школу, а са јединим недостатком - недостатком дворишта. Ту је остала до избијања Другога свјетског рата ( 1941 ) кад је престала са радом као и све друге школе у Краљевини Југославији.

Школа је постепено узрастала и смањивала се у погледу свога ранга : најприје је била средња са трајањем четири године и у њу су примани кандидати са малом матуром, а од 1982. године је виша : у њу су примани кандидати са великом матуром. Док је била средња школа звала се : Источноправославно свјештеничко сјемениште, а кад је прерасла у виши ранг преименована је у Источноправославно богословско училиште, које ће временом стећи ранг факултета, као средња Српска православна богословија у Сарајеву.
Студије су биле редовне, а од 1909. године се уводи могућност ванредног студирања. Такво стање је потрајало све до 1920. године стим што је у ратним годинама ( 1915 - 1919 ) број студената био сведен на минимум.

Свршетком Првога свјетског рата измјенила се политичка ситуација и геокарта ; у новој држави, Краљевини Срба Хрвата и Словенаца обједињени су дјелови раније ( 1766 ) укинуте српске Пећке патријаршије и васпостављена је Патријаршија, сада са сједиштем у Београду ( 1920 ). Уредбом о богословијама у новој држави све су богословије - па и Сарајевска - сведене у ранг средњих школа са трајањем од пет година. У Београду је отворен ( 1920 ) раније ( 1905 ) основани Богословски факултет Београдскога факултета, а у Загреб је премјештена Карловачка богословија и добила наслов Факултета : Православни богословски факултет Загребачког свеучилишта је тако настао, али је био кратка вијека; укинут је послије двије, три године због недостатка студената.

Обнова рада школа у условима нове поратне државе, ФНРЈ - СФРЈ, послије ратнога периода, била је различита : богословије су добијале касније и спорије од осталих школа дозволу за наставак рада ; Сарајевска најкасније. Наиме, епархијски архијереји из Босне и Херцеговине предлажу ( 1977 ) Светоме архијерејском сабору да се отвори богословска школа у Сарајеву. Предлог је примљен у Сабору и дошло је упутство од Светог архијерејског синода да се поради на конкретној припреми за остварење ове одлуке.
Од 1992. године је услед експлозије ратних дејстава, било јасно да Сарајево није адекватно мјесто да школа - Духовна академија, буде у њему. Потребе су нарастале за свештенство и бивале све јаче и веће, била је потреба у парохијским свештеницима, у вјероучитељима јер се спремало увођење вјеронауке у школски систем, а говорило се о увођењу свештенства у болнице, војне јединице и затворе - као духовници. То је све, на свој начин доприносило да питање отварања духовне академије буде што хитније и ургентније.

Зграда Црквене општине у којој је била богословија, послије рата је опет школа : најприје је у њој био Грађевински а касније Економски факултет. Она је национализована, али је земљиште остало црквена својина. Факултет је њу проширио тако што је доградио један анекс, али је она тиме остала и без оно мало дворишта што је имала. Кад су ( 1972 ) враћене некретнине Римокатоличкој цркви и Исламској вјерској заједници, о овој згради се није ни постављало питање - односно, постављала га је од своје стране Митрополија дабробосанска за своју Црквену општину сарајевску, и редовно без успјеха : стално је истицано од стране државних власти да се нема куд са Економским факултетом. На крају, Универзитет ће зидати нову зграду за овај факултет тако што ће обезбједити 50% а других 50% од продаје дијела зграде коју су 1954 године изградили. Скупштина Општине Центар је зауставила тај процес тиме што је истакла да је то све на земљишту црквене општине. Ни данас та зграда није враћена Цркви, а била би адекватна за Теолошки факултет, односно Духовну академију коју би будући да је типичан факултет својом организацијом, требало преименовати у адекватни назив - Теолошки факултет.

Услед немогућности да буде Духовна академија у Сарајеву, Влада Републике Српске је стала на становиште да Српској православној цркви понуди бивши женски затвор у Фочи у оближњем насељу Велечево. Митрополит Николај је са овим упознао Свети архијерејски сабор на редовноме његовом засједању 1993. године и само неколико дана послије тога, приликом градске славе у Фочи, 22 маја, упознао градске власти и присутне представнике Републичке власти са овим одобравањем. Ускоро је (20.07.) одржана прва сједница Одбора за оснивање Духовне академије у просторијама старе вјероисповједне школе у Фочи, код цркве ; њој су присуствовали : Митрополит Николај, епископ- члан Светога архијерејског синода, задужен за питања просвјете др Иринеј Буловић, декан Богословскога факултета др Димитрије Калезић ... Ту је био изабран за предсједника Одбора академик др Војислав Максимовић, ректор Сарајевског универзитета.

Академију је узео у своју заједницу Универзитет у Српском Сарајеву, а припрему зграда и снабдјевање одговарајућим инвентаром урадиле су општинске привредне организације уз помоћ републичких органа, посебно Министарства за науку и културу, а ректор Максимовић се побринуо да школа уђе у исти буџет високошколских институција Републике Српске. Са зградама Влада Републике Српске је дала пет дулума земље и све је то укњижено као својина Српске православне цркве - за богословску школу. У комплексу зграда недостајала је само црква, али је и то питање брзо ријешено на веома доличан начин : отворена је капела, посвећена Св. Василију Острошком под чијом се заштитом налази и сама Академија.
Дана 13. септембра 1994. године Матица Духовне академије коју је именовао Свети архијерејски синод, одржала је своју сједницу ; наставни план Академије одобрио је Свети архијерејски синод дана 28. септембра те ( 1994 ) године - како би био правовремено донесен, прије отварања саме Академије ( 1/14 10.1994 ) Отварање је отпочело светом Литургијом коју је служио Митрополит црногорско - приморски др Амфилохије - као изасланик Светога архијерејског синода ; затим Митрополит дабробосански Николај - домаћин, епископ жицки Стефан, епископ Милешевски Василије и захумскохерцеговачки др Атанасије. На литургији су били присутни представници активне власти у Републици Српској - потпредсједници др Никола Кољевић и др Биљана Плавшић, Ректор Сарајевског Универзитета академик др Војислав Максимовић, министар за вјере у Влади Републике Српске Драган Давидовић, декан Медицинског факултета у Србињу академик др Бориша Старовић, представници локалних власти и привреднога живота ...

Прва година студија је почела ; уписано је у 1 семестар 14 студената, којима је декан еп. др Атанасије Јевтић подијелио индексе. Матица Академије је на својој сједници повјерила предмете одређеним професорима ; урађена је Уредба коју је примио и Свети архијерејски синод и Универзитет на Палама. Први декан др Атанасије Јевтић је имао четворогодишњи мандат ; на томе мјесту наследио га је проф. др Предраг Пузовић ( 1998 - 2002 ), који је ( у јуну 2002 ) ушао у други мандат.
Од 1996. године под кровом Академије налази се и Богословија у Манастиру Крка која је због ратних прилика била дислоцирана ; од 2000. у Крки се поново отвара Богословија, односно наставља са радом, али од 1 разреда ; а у овом комплексу зграда са Академијом наставља рад Богословија, али сад под именом Светога Петра дабробосанскога и дакле Духовна академија и Богословија су сустанари : заједничка им је исхрана и богослужење, а све остало одвојено : смјештај, настава, канцеларије, учионице. Академија има амфитеатарску дворану за пригодне свечаности, фискултурну салу, језички лабораториј, формира своју библиотеку прилозима, поклонима, куповином ... Постоји компјутерски центар као и Издавачки центар.

Настава се одвија сагласно Уредби, а изводи је 24 наставна лица : 5 редовних професора, 1 ванредни, 7 доцената, 7 асистената, 5 предавача : Секретар Академије је протојереј - ставрофор Лазар Васиљевић који има и канцеларијско особље ; библиотеком рукује библиотекар Александар Саша Сољевић.
Прве дипломе су издате послије четири године студирања. Испити су двојаки - годишњи и дипломски ; овај последњи се ради као посебно обрађена теза и кандидат брани своје ставове изнијете у раду пред својим ментором и још једним професором, блиским струци из које је рад. Академија има организоване и постдипломске студије у четворосеместралном трајању.
Укупан број дипломираних је 23 а доктора наука 1. Предмети су распоређени Уредбом а предвиђен је и начин њиховог полагања и дужина трајања у семестрима.

Поред наставног рада и научног у континуитету, Академија повремено организује посебне научне скупове са одређеним темама; до сада су били :

- 1996. Личност и дело епископа Николаја Велимировића
- 1997. Православни дух у српској књижевности
- 1998. Хиландар у српској књижевности науци и култури
- 2001. 650 година Саборскога светогорског томоса
- 2003. 1450. годишњица Петога васељенског сабора

погледајте званичну web презентацију
Духовна академија Свети Василије Острошки
http://www.bogoslovski.info/index.php